Ukratko o…

Nije da nisam htela nešto da kažem o svom novom radnom mestu, nego, nema tu šta da se kaže. Mesto kasirke i nije neki posao iz snova pre bih rekla da se davim. Preživela sam praznike, preživela sam upoznavanje sa kolegama, preživeću i ostale stvari. Hoću da znate da u poznatom turističkom mestu u kom trenutno radim, ili možda do penzije, borave oni koji sa sobom obavezno nose torbu krompira i supice iz kesice da bi preživeli jer je sve previše skupo i oni koji nemaju ideju šta bi sa svojim novcem. Znamo, nadam se, kojih ima više. Desetak dana je dovoljno vremena da mi postane muka od pomenutog proseravanja, ali…

   Fascinantno je kako se čovek navikne na neke stvari!

Evo moj slučaj )))

Do sada sam se navikavala na različite poslove, ljude, muževe, situacije i mogu vam reći da se pomalo divim sebi. Krivu Drinu nisam uspevala da ispravim, iako sam pokušavala, i htela ne htela morala sam da se prilagođavam.

E, sad mi nešto došlo da neću više!

Dosta bre, ja sam takva i takva, pa izvol’te prilagodite se vi. Neću da se smejem kad mi nije smešno,samo zato da vi ne biste ispali glupi u društvu, neću da pričam kad mi se ne priča, samo da bih prekinula  iritantnu tišinu,  neću da klimam glavom kad se ne slažem,jer se u tom slučaju ništa neće promeniti a trebalo bi, neću bre…

Neću ni tebe gospodine više da perem i peglam i da čistim za tobom i da te ispraćam i dočekujem i da ti budem raspoložena dok ti uživaš negde u zadimljenoj kafani na piću koje traje više sati, dok se izležavaš pod izgovorom da ne voliš zvuk usisivača,  neću! Neću ni tebi šefe da se smejem jer su ti fazoni dosadni a ti koleginice, ti si ostala u trećem osnovne. Gospođo svekrva, moj sin neće nositi frizuru koja se vama sviđa, vaš porcelan i kristal nosite sa sobom ja neću da ga perem i slažem svakih šest meseci, uzgred budi rečeno, vaš sin je pio jogurt iz vinskih čaša, dok nije upoznao mene, jer ga je mrzelo da pere sudove. I znate šta, visi vam paučina, eno onde…

Neću!

 

 

 

Prvi radni dan

Prvi radni dan al stoti put. Nemam tremu, to sam operisala radeći ranije pomenuti novinarski posao. Moj prvi radni dan kasirke u marketu, u mestu u kom za koji mesec počinje pravi turistički krkljanac, na poslu  koji nikad, do sada, nisam radila. Divnoća!

Kad se setim svih mojih prvih radnih dana, a bilo ih je za sve ove godine više od 15. Entuzijazam i radni elan traju mesec dana a onda sve zgasne i u kolotečini radnih dana počinje ono jedva čekanje petka i vikenda i tako dvadeset i nešto godina. Mnogo je to brate, mnogo. U ovim godinama već bi trebalo da odbrojavam dane do penzije a ne da usplahireno očekujem Prvi radni dan. Jebiga, to mi je, što mi je! Ne čitam više one motivacione članke o tome šta treba a šta ne treba uraditi prvi radni dan. O tome mogu da predajem na nekom fakultetu. Ćuti i radi šta ti se kaže, osmehuj se kolegama, budi fin sa mušterijama, takoreći uključi se na neki zen mode i to je to.

Danas je 26. april, lep prolećni dan, četvrtak. Sa srećom ti bilo!

Dijeta i ostale trice

Bila bi laž, iako nisam sklona laganju, da kažem da mi nije stalo do idealnog izgleda, mada, verujem da ni tada ne bih bila do kraja zadovoljna.

Zašto žene nikad nisu zadovoljne svojim izgledom?

Vekovno pitanje na koje, mislim, nema odgovora. Ako postignem težinu, ostane mi celulit, kad se zategnem fale mi sise, kad prebolim to što nemam sise, krenu bore i tako u nedogled. Kad saberem, u  mojih četrdeset i kusur godina, bila sam gladnija nego partizani u vreme rata.

Rob raznoraznih dijeta,  iscrpljivanja nejelom do onesvešćivanja, besomučnog vežbanja, pravim sopstveni balans tako što sednem i najedem se posle svih tih uzaludnih pokušaja da postignem nemoguće. Jedva čekam da ostarim pa da ko čovek jedem, kad god sam gladna.  Ni dr Feelgood mi ne bi pomogao. Treba imati meru u svemu pa i u ishrani! Bulšit Filgude, treba da naučim kako, kako, kako…

Jutros sam brzim hodom prepešačila tri kilometra, prijalo mi je moram priznati. Do kuće sam dojurila,jer me je pratio zanosni miris sveže pečenog bureka sa mesom iz obližnje pekare, popila ceđenu pomorandžu i pojela bananu. Ne osećam ništa…

Za ručak pravim testeninu sa mlevenim mesom, naravno duplu meru…)))

Predlog za ručak

Ja…

Ja sam rodjena u provinciji. Skoro pola veka ili malo manje, otkako znam za sebe i mesto u kom živim, ja ga ne volim. Ovo mesto ne pripada mom karakteru, stalno se sudaramo, bijemo u istom pravcu, laktamo se, a ja bi htela da idem u kontra smeru. Znam, al sad je kasno da bilo šta promenim.

U skoro pola veka života stekla sam ovde nekoliko prijatelja, rodila troje dece i našla sebi drugog muža. Toliko od trenutne imovine. Svoj radni vek koji se broji decenijama, provela sam ili bolje reći protraćila sam u novinarstvu, koje se od trenutka mog zaposlenja, sunovratilo. Ja sam samozvani umetnik. Ponekad spremim neko jelo. Uglavnom, šibaju me razna nezadovoljstva, umori, tudje nesreće, bolesti i umiranja ljudi koje sam poznavala. Ja sam obična srpska domaćica sa velikim optimizmom.

Dobro došli, jeste za kafu…